Tekst i fotografije: Filip Blagojević, mladi delegat RES fondacije u Bakuu
Ograničen progres ili samo progres?
Da li se progres može kvalifikovati – bilo je jedno od pitanja i okosnica rasprave na jednim od pregovora. Konkretno, na pregovorima vezanim za Nacionalne planove za adaptaciju (na klimatske promene). Da li stvarno pregovori idu do tih detalja, naizgled banalnih, i to pregovori između svih zemalja sveta…
Da, idu!
Možda nekome deluje suvišno za takvo mesto, ali definitivno je neophodno. Simpatično je da na tim pregovorima u istom mahu dođete od rasprave o „bitnoj“ temi (na primer – koliko para će razvijene zemlje davati onim manje razvijenim) do neke „banalne“ teme o tome da li posle zareza treba da stoji reč tranzicija ili samo prelazak. Svakako da je kompromis teško naći između dva čoveka a kamoli između 200 zemalja, i zbog toga su te naizgled „banalne“ stvari i rasprave neophodne. Jer da bi se napravila bilo kakva odluka, po mogućstvu dobra i za ceo svet važeća, neko mora da sedne i da misli. I to toliko da misli da se pročešlja svaki paragraf, svaka reč, svaki zarez u nekoj odluci kako bi se svakoj rečenici odredilo tačno i nedvosmisleno značenje i to tako da nijedan paragraf ne ostane nedorečen. Nakon prisustvovanja desetinama sednica pregovora na ovom 29. COP-u, možemo vam reći da se većinski ovi pregovori sastoje iz baš ovakvih „banalnih“ ali preko potrebnih stvari.
A kako to tačno izgleda? Pa tako što se, prvo, delegacije zemalja okupe u jednu sobu i sednu za stolove koji su postavljeni pravougaono; u centru tog pravougaonika se nalaze veliki monitori na kojima se prikazuje radna verzija teksta neke odluke o kojoj se pregovora. Zatim delegacije zajedno prolaze kroz svaku reč i rečenicu u tom tekstu i daju sugestije šta da se izbaci, šta da se dopuni, šta da se promeni. Pa ukoliko se svi slažu onda se to odmah i uradi, a ukoliko se neki ne slažu onda se to stavi u zagrade, pa se ide dalje dok se ne dođe do opšteg kompromisa. Zemlje koje raspravljaju mogu se predstavljati i učestvovati u pregovorima pojedinačno, ali se uglavnom više zemalja grupiše u grupe koju predstavlja po jedna zemlja, predstavnik te grupe (pa tako imamo grupu 77 zemalja i Kinu, pa Afričku grupu, Arapsku grupu zemalja, grupu najmanje razvijenih zemalja itd.).
Najbolje ćemo vam to ilustrovati na primeru pregovora o nacionalnim adaptacionim planovima, i to na onim početnim kojima smo prisustvovali. Na ovim pregovorima se i poteglo to pitanje o „kvalifikaciji“ progresa, kao i reči tranzicija, što smo na početku teksta pomenuli. Naime, prema odlukama proisteklih iz Pariskog sporazuma navedeno je da bi sve zemlje trebalo da donesu nacionalne adaptacione planove na klimatske promene do 2025. godine, pre svega one najranjivije, a to su zemlje u razvoju. Tako se na ovim pregovorima između ostalog usvajao i izveštaj o dosadašnjem napretku u tom polju, pa se time zašlo i u sitne detalje ovog izveštaja. Tim povodom se u izveštaju i poteglo pitanje o tome da li su zemlje u razvoju postigle „limitiran“ progres, kako stoji u teksu, ili samo progres u donošenju adaptacionih planova (oko 40-ak zemalja je donelo planove od preko 130 njih). Zapadne zemlje su postavile pitanje da li to „limitiran“ treba da se izbaci, jer progres je progres i nema potrebe da se kvalifikuje. Potom su se javile ostale zemlje sa željom da taj pridev „limitiran“ ipak ostane, jer treba na neki način istaći koliki je i kakav dati progres. „Limitiran“ je ipak ostavljen u zagradi i rasprava je nastavljena. Potom su se zapadne zemlje ponovo javile sa željom da se modifikuje rečenica koja kaže da zemljama u razvoju treba da se poveća finansijska podrška zarad tranzicionog perioda od donošenja plana pa do njegove implementacije. Naime, one smatraju da ne postoji „tranzicioni period“ u ovom polju i da reč tranziciono treba da se izbaci. Jer, kako objašnjavaju, čim se plan izradi, sve posle je implementacija. Međutim, Egipat se javio sa kontraargumentom da za njih ipak tranzicioni period postoji, i da ta kvalifikacija treba da ostane. Jer kada završe plan, zemlje u razvoju ne krenu odmah u njegovo sprovođenje, već prvo u obezbeđivanje finansijskih sredstava za to, pa se taj period upravo naziva za njih tranzicioni.
Kako zemlje u razvoju prave tranziciju tako ćemo i mi ovde da zastanemo i napravimo jednu tranziciju ka narednom segmentu teksta. Ovo je bio utisak i suština samih pregovora, što smo na početku uvideli i hteli da vam prenesemo, dok ćemo u nastavku da vam prenesemo utiske sa još dosta pregovora na kojima smo bili.
Teški su ti kompromisi…
Na COP-u u Bakuu naučili smo mnogo o izazovima i mogućnostima postizanja kompromisa. Ponekad je to lako, a ponekad neverovatno teško, što smo iz prve ruke iskusili tokom pregovora kojima smo prisustvovali. Posebno zanimljiva bila su dva primera – jedan koji je ilustrovao oštre konfrontacije, a drugi iznenađujuću brzinu postizanja dogovora.
Pre početka pregovora o nacionalnim adaptacionim planovima, u sali smo zatekli završetak drugog sastanka koji se odnosio na najmanje razvijene zemlje. Situacija je postala neobična kada je većinskim glasovima odlučeno da se iz odluke u potpunosti izbriše jedan paragraf koji je predložila Saudijska Arabija. Ovaj drastičan potez izazvao je smeh među posmatračima, jer je brisanjem tog paragrafa faktički anuliran sav rad Saudijske Arabije na toj temi. Iako je saudijska delegacija negodovala, radi kompromisa su prihvatili ovu odluku i nastavili učešće u pregovorima. Ovaj trenutak nas je podsetio na dinamiku COP-a, gde je kompromis ponekad nemilosrdan, ali i neophodan.
Nakon ovog sastanka, počeli su pregovori o nacionalnim adaptacionim planovima. Umesto očekivanog intenzivnog razgovora, predsedavajući je odmah na početku preneo odluku „Subsidiary Body for Implementation“ (SBI)-tela za implementaciju. Odluka je predlagala da se pregovori prekinu i nastave tek u junu 2025. godine na sledećem sastanku tog tela (SBI). Ovaj predlog izazvao je negodovanje mnogih zemalja, a naročito predstavnika Fidžija ispred Grupe 77 i Kine. Fidži je naglasio da je neprihvatljivo odlagati pregovore, jer bi to moglo potkopati dosadašnji napredak. Naprasno je Fidži zahtevao pauzu za konsultacije, što je predsedavajući uz osmeh odobrio.
Pauza je rezultirala zanimljivom scenom: oko 77 predstavnika ustaje i napušta salu kako bi diskutovali u hodniku (nismo ih brojali ali po nazivu grupe verujemo da ih je bilo bar toliko 😊). Nakon dužeg vremena, vratili su se i pregovori su nastavljeni, ali ne zadugo. Posle možda desetak minuta od kako su pregovori nastavljeni, predstavnik Fidžija se ponovo javio i kroz osmeh ponovo tražio pauzu za konsultacije, što je predsedavajući kroz još jači smeh odobrio. Nakon još dužih konsultacija, predstavnici su se vratili u salu i pregovori su nastavljeni. Fidži je istakao, iz nekog razloga, da se možda nisu razumeli ali da su oni ipak za nastavak pregovora na ovom COP-u. Posle izražavanja podrške drugih delegacija, odluka je naprasno promenjena, i pregovori su nastavljeni. Očito je uticaj da se ova odluka promeni ostvaren za vreme „pauze“, jer on nije bio vidljiv na samim pregovorima. Da li su na „pauzi“ radili „telefoni“ ka ostalim državama ili članovima tela za implementaciju (SBI) ne znamo, ali znamo da je odluka promenjena i da su pregovori nastavljeni, što sve ilustruje kako neformalni razgovori često igraju značajnu ulogu u formalnim pregovorima. Rečeno je da će o novom danu i terminu pregovora zemlje biti obaveštene.
Još jedan značajan deo COP-a bili su razgovori o Članu 6 stavu 4 Pariskog sporazuma, koji se odnosi na tržište emisija ugljen-dioksida. Ovaj mehanizam omogućava zemljama da sarađuju u smanjenju emisija kroz razmenu „karbonskih kredita“. Države koje ulože u smanjenje emisija u svojoj ili drugoj zemlji mogu ta smanjenja računati kao svoj doprinos ciljevima iz nacionalnih energetskih i klimatskih planova, ili ih prodavati drugim zemljama da one ta smanjenja računaju kao svoja. Iako je rasprava uglavnom bila tehničke prirode, značaj ovog mehanizma za globalnu borbu protiv klimatskih promena je veliki i smatra se jednim od glavnih načina da se obezbede ona finansijska sredstva koja su glavna tema rasprave na ovom COP-u.
Posebno interesantni bili su pregovori o smernicama za izradu nacionalnih utvrđenih doprinosa (NDCs). Ovi dokumenti su srž Pariskog sporazuma i definišu nacionalne planove za smanjenje emisija. Smernice treba da pomognu zemljama u izradi što kvalitetnijih planova. Iako je rok za izradu inicijalnih NDCs bio do 2020. godine, neke zemlje nisu ispunile tu obavezu, pa je novi rok pomeren na 2025. godinu. Takođe je dogovoreno i da se ovi dokumenti revidiraju, sa ciljem unapređenja, na svakih 5 godina, što sledeće godine čeka većinu zemalja koje su ove dokumente donele na vreme. Uprkos tome, pojavile su se dileme oko toga da li je rad na smernicama sada potreban, jer bi one mogle biti završene tek nakon što sve zemlje dostave svoje nove planove i unaprede postojeće.
Mišljenja su bila podeljena: Koreja je smatrala da je rad na ovom dokumentu trenutno nepotreban, jer će se izraditi kada sve zemlje završe posao i predstavljaće samo propuštenu priliku, dok je EU isticala njegov značaj za istraživače, koji širom sveta mogu ovom bazom da se koriste i doprinesu njegovoj budućoj primeni. Kina je predložila da se smernice definišu kao „živ dokument“ koji može dalje rasti i razvijati se. Svi su se složili da ove smernice treba završiti do 2027, kako bi one bile primenljive za novu generaciju NDCs u 2030. godini. Zatim je dogovoreno da se na sledećoj sesiji predstave tri opcije koje se tiču vremena nastavka rada na ovom dokumentu, među kojima će zemlje izabrati jednu.
Sve ove rasprave pokazuju da su pregovori na COP-u složeni i često dugotrajni procesi. Ipak, oni predstavljaju ključnu platformu za postizanje globalnih klimatskih ciljeva kroz kompromise i saradnju.
Kompromisi, kakvi takvi…
Kako vreme odmiče, tako i pregovori na COP-u postepeno napreduju, bilo kroz postizanje kompromisa, konačnih dogovora ili koraka bliže tome. Utisci koje donosimo sa sastanaka, iako ograničeni samo na one otvorene za posmatrače, pružaju uvid u kompleksnost i dinamiku ovih važnih globalnih diskusija.
Jedan od značajnih događaja bio je potpisivanje deklaracije o zajedničkoj saradnji kaspijskih država u borbi protiv dramatičnog opadanja nivoa Kaspijskog mora. Iako ovaj sporazum nije bio deo zvaničnih pregovora COP-a, ipak je na njegovim marginama donet i vredan je pomena. Potpisan je između Azerbejdžana, Irana, Kazahstana, Rusije i Turkmenistana, uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, i predstavlja pravi primer kako se zajednički interesi mogu staviti iznad trenutnih političkih sporova. Od 2006. godine nivo Kaspijskog mora kontinuirano opada, što predstavlja nikada duži vremenski niz opadanja u istoriji, sa rekordnim gubitkom od 30 centimetara samo u poslednjoj godini. Ova deklaracija poziva na okupljanje eksperata radi izrade rešenja za ovaj rastući ekološki problem, pokazujući kako saradnja može biti ključna u suočavanju sa zajedničkim izazovima.
Pregovori o Članu 6 stavu 4 Pariskog sporazuma nastavili su se u poznatom tehničkom tonu, sa fokusom na detaljne aspekte tržišnih mehanizama za smanjenje emisija ugljen-dioksida. Iz konačnog predloga odluke vidimo da je postignut dogovor o uspostavljanju tela koje će nadgledati primenu ovih mehanizama, registra za praćenje transakcija emisija i pravila za prijavljivanje i autorizaciju „kredita“ za emisije. Takođe su utvrđeni okviri za finansiranje adaptacije, uz izuzeće najsiromašnijih zemalja od ovih obaveza, ukoliko tako žele. Istaknuto je i nadanje kada već u 2024. godini nisu dopremljena sredstva od 3.1 miliona dolara za sprovođenje ovog mehanizma, da će ona ipak uspeti da se obezbede u 2025. godini.
Kada je reč o pregovorima u vezi sa pravljenjem smernica za izradu nacionalnih utvrđenih doprinosa (NDC), državama su ponuđene tri mogućnosti za nastavak pregovora o ovoj temi: da nastave 2025, 2026. ili 2027. Na zatvorenom sastanku narednog dana, koji nismo mogli da pratimo, doneta je odluka o vremenu nastavka. Međutim, kako još nije objavljena zvanična odluka o tome, rezultati ostaju nepoznati. Ovo pokazuje koliko je važno pažljivo planiranje i uspostavljanje jasnih vremenskih rokova kako bi procesi tekli efikasno.
Pregovori o nacionalnim adaptacionim planovima, jedni od poslednjih pregovora na kojima smo prisustvovali, su nakon burnog sastanka, koji je privukao značajnu pažnju posmatrača, nastavljeni u nešto mirnijem tonu. Iako je rad u početku izgledao kao „dosadno“ analiziranje formulacija i stavljanje delova teksta u zagrade, ipak je kasnije poprimio malo veću žustrinu. Naime, konstatovano je da nema vremena da se na ovom COP-u do kraja završe pregovori i izradi finalna verzija ovog dokumenta. Predsedavajući, Amerika, Evropska unija, Kanada i Novi Zeland predložili su da se onda kao konačna radna verzija teksta pošalje ona koja je urađena do onog „turbulentnog“ sastanka, a da se sve što je rađeno posle toga pošalje kao neformalna beleška. Uz dodatak da bi, ukoliko neke zemlje budu bile snažno protiv toga, oni bili spremni da se sve što je rađeno posle tog sastanka uvrsti takođe u finalnu verziju dokumenta, ali da se stavi u zagrade kako bi se napravila razlika od pre i posle toga. Koja je težina „neformalne beleške“ nismo znali, ali iz iskaza protivljenja tome od strane grupe 77 zemalja i Kine, Indije i Severnog dela južne Amerike, shvatili smo da ta „neformalna beleška“ verovatno može vrlo lako biti odbačena, što bi moglo da znači da bi sve što su posle tog „turbulentnog“ sastanka radili, za šta su se izborili, moglo vrlo lako biti bačeno u vodu, čime bi se poništio ceo njihov rad. Rečeno je da će se organizovati kratka, zatvorena za posmatrače, sesija gde će zemlje odlučiti da li će sa „neformalnom beleškom“ ili bez nje. Iz zvaničnog dokumenta videli smo da je doneta odluka da se delovi izrađeni nakon „turbulentnog“ sastanka uključe u radnu verziju dokumenta, ali u zagradama, kako bi se označilo da su ti delovi privremeni. Na ovaj način zadovoljene su obe strane — jedna koja je insistirala na očuvanju prethodno postignutog dogovora i druga koja je želela da se kasnije izvršeni rad prizna kao deo procesa.
Ovaj pristup kompromisu odražava suštinu COP-a: čak i u atmosferi haosa i neslaganja, moguće je doći do zajedničkog rešenja. Duboko smo zadivljeni posvećenošću učesnika prema najsitnijim detaljima. I uvideli smo da su strpljenje, upornost i pažnja prema detaljima ključni za uspeh.
Pregovarači su nekada, bez ustručavanja, postavljali dodatna pitanja i tražili razjašnjenja, često više puta, kako bi bili sigurni da nema prostora za pogrešno tumačenje, što nama predstavlja jedan od najupečatljivijih trenutaka, a i demonstraciju toga koliko je važno razjasniti svaki detalj, čak i kada se čini da je sve već jasno. Ovaj proces nas podseća na to koliko je važno biti temeljan i strpljiv u suočavanju sa složenim pitanjima. To je lekcija koju često zaboravimo, ali koja je ovde bila očigledna u svakom koraku.
Odlazimo sa ovog COP-a inspirisani primerima saradnje i kompromisa. Iako klimatske promene ostaju jedan od najvećih izazova našeg vremena, ovi pregovori su dokaz da je zajednički trud najbolji put ka održivoj budućnosti. Sa više znanja i motivacije, nastavljamo svoj rad, verujući da čak i mali koraci mogu doneti velike promene u potrazi za boljim sutra.
