#RESTalksCOP je serija intervjua sa COP30, kreirana da ljudima približi proces Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Kroz razgovore sa pregovaračima, stručnjacima i civilnim društvom, istražujemo različite perspektive i uvide iza kulisa. Snimljeni na terenu na 30. Konferenciji strana (COP30), ovi intervjui nude vremensku kapsulu uvida u ljude i priče koje oblikuju današnje pregovore o klimi.
Razgovarali smo sa filmskom rediteljkom i aktivistkinjom Kašom Sekvojom Slavner, rediteljkom filma „1,5 stepen mira“ i osnivačom projekta „Globalni izlazak sunca“. Kaša deli razmišljanja o presecima militarizacije i klimatskog kolapsa, emocionalnim dimenzijama gubitka i otpora, kao i o ulozi pripovedanja u oblikovanju klimatskih narativa i otpornosti zajednice.
Kaša Slavner: Zovem se Kaša Sekvoja Slavner. Ja sam rediteljka filma pod nazivom „1,5 stepen mira“ i osnivačica neprofitne organizacije pod nazivom „Globalni izlazak sunca“.
Zvezdana Božović: Možete li mi reći nešto više o projektu na kojem trenutno radite?
Kaša: Dokumentarni film na kojem radim prati dvoje mladih aktivista, sa Havaja i iz Sudana, dok se bore da zaštite svoje domovine i svoju budućnost od isprepletenih sila militarizacije i klimatskog kolapsa. Kroz ceo film, oboje učesnika se zaista bore sa pitanjem ne samo kako da zaštite zemlju, već i kako da sačuvaju kulturne i emocionalne veze koje je čine domom. Kao generacija, suočavamo se sa mnogim potencijalnim gubicima. Moramo da se povežemo sa tim kako se to oseća, a takođe i da vidimo primere otpora koji se održavaju na nivou zajednice. To je zapravo samo odavanje počasti mojoj generaciji. Činimo sve što možemo.
Zvezdana: Ako se ne varam, ovaj film je projekat koji traje godinama. Koliko dugo snimate i kako ste videli sebe i svoju percepciju ovih međunarodnih klimatskih promena tokom ovog perioda?
Kaša: To je odlično pitanje. Ovo je moja peta godina rada na filmu. Došla sam na ideju u početnim fazama pandemije i naravno, nismo mogli nikuda da odemo, tako da sam se zaista složila sa idejom. Dolazeći iz zalaganja za mir i razoružanje, ali i iz pokreta za zaštitu životne sredine, mogla sam da vidim veze između problema, kako su ih doživljavali moji vršnjaci, ali o njima se jednostavno nije govorilo u glavnim razgovorima. Dakle, na COP26 sam tražila gde je to u razgovoru, da li se to zaista dešava na nivou UN? Jedva sam mogla da pronađem pominjanje sukoba ili mira i bezbednosti u bilo kojoj zvaničnoj agendi, nikakve pokrete koje vode ljudi. Oduvek sam govorila o ovim vezama, ali ovo mora biti opštepoznato. Gledala sam kako su se svetski događaji menjali, kako su se priče mojih učesnika menjale i kako je to zaista oživelo te veze.
Kada sam počela film sa Nisrin iz Sudana, ona je živela kod kuće u Kartumu. Nije bila u zemlji koja je bila u ratu. Upravo je učestvovala u revoluciji da bi imala demokratiju, i to je bilo zaista inspirativno. Onda se sve promenilo, a sa nedavnim izborima u SAD, militarizacija je samo eskalirala. Vojni budžeti rastu u vreme kada klimatska kriza zaista dostiže vrhunac. Vidimo ovu kontradiktornu silu, a to je da sukob, militarizacija i sistemsko nasilje oduzimaju od onoga što nam je zaista potrebno, jer tražimo bezbednost i pravdu za sve.
Zvezdana: Mislimo da su klimatske promene univerzalno pitanje, ali sada vidimo da postoje neki akteri koji ih predstavljaju kao nešto sporno ili problematično. Kao što ste pomenuli, vidimo porast izdataka za odbranu širom sveta i neku vrstu trenda ka militarizaciji. Istovremeno, vidimo ljude kako podjednako beže iz svojih zemalja zbog sukoba i zbog klimatskih promena, ponekad i zbog oba istovremeno. Sada smo na COP30, prekretničkom trenutku za klimatski pokret deset godina nakon Pariza. Koje su Vaše nade? Šta mislite da nam to može doneti u trenutnom političkom kontekstu?
Kaša: Definitivno sam videla pokret ka osiguravanju da vojske prijavljuju svoje emisije i da budu odgovorne prema Pariskom sporazumu. Samo je dobrovoljno da prijavljuju svoje emisije, a prema Kjoto protokolu su ispitane, i kao jedan od najvećih industrijskih zagađivača i najveći doprinosilac emisijama gasova sa efektom staklene bašte, zaista moraju biti odgovorne za svoj doprinos. U pravu ste kada ističete da su klimatske promene i sukobi i nasilje pokretači raseljavanja.
Način na koji se priča odvija jeste da su ovo dve studije slučaja onoga što je globalni fenomen, da svi možemo biti klimatske izbeglice ili izbeglice od sukoba ako stvari nastave ovako kako idu. Nadam se da će pokreti koje predvode ljudi zaista držati UN na vatri i reći „zaista ne možemo imati klimatsku pravdu ako se ne pozabavimo ovim sistemskim oblikom nasilja koji šteti našem narodu i našoj planeti“.
Zvezdana: Tokom procesa snimanja filma, koji je bio najuticajniji trenutak ili trenuci koji su možda poslužili kao katalizator za Vas ili Vam pomogli da shvatite nešto važno?
Kaša: Mislim da je to bio proces izgradnje iskrenog odnosa sa ovo dvoje aktivista. Imala sam ogromno zadovoljstvo da uronim u njihove zajednice. Da imam ovaj veoma recipročan odnos sa nama koje zajedno radimo u solidarnosti kako bismo istakli probleme koji se dešavaju u njihovim zajednicama, ali i da je ovaj film zaista svedočanstvo prijateljstva koje je nastalo kada smo ujedinili naše borbe, kada smo shvatili da svi doživljavamo različite manifestacije istih uzroka. Udruživanje, jer postoji toliko mnogo sila koje nas dele, ali naša snaga i naše jedinstvo su ono što nam zaista omogućava da sanjamo i zamišljamo kako izgleda budućnost koju želimo. Jer ako verujemo da će stvari uvek biti onakve kakve jesu, gubimo, a ako nemamo zajednicu, takođe gubimo jer nemamo tu otpornost na prepreke koje su ogromne.
Zvezdana: U trenutnoj klimi (bez namere za igrom rečima), kakva bi po Vašem mišljenju bila uloga filmskog stvaraoca, a posebno dokumentarnog stvaraoca? Šta film kao umetnička forma može da ponudi u ovom naporu?
Kaša: Snimanje filmova nije samo priča. Priče nisu samo priče. One su ogledalo naših kolektivnih iskustava, ali imamo i ključnu priliku da oblikujemo narativ, jer se priče o klimi pričaju tako da postoji velika loša stvar i mali ljudi protiv nje. Moramo sebi dati malo više moći nego što sebi sada priznajemo. Ako postavimo našu borbu kao borbu protiv ove ogromne zveri, nećemo postići ono što nam je potrebno. Bićemo paralizovani. Takođe se radi o tome da li su klimatske promene zaista tako daleka stvar. Ne, dešavaju se sada, pa kako izgleda osećati gubitak naše zemlje sada? Kako da to sprečimo? Svi imamo nešto što volimo. Naša zemlja možda nije ugrožena, u zavisnosti od toga gde živite, ali znate šta je voleti nešto, znate šta je izgubiti nešto. Zato je povezivanje tog osećaja i zaista osećanje te veze sa aktivistima koji se bore da sačuvaju ono što svi smatramo svetim veoma važno. Takođe, film je jednostavno neverovatan alat za otvaranje razgovora. Postoji toliko mnogo dokumentarnih filmova koji prikazuju probleme na način koji je veoma bogat činjenicama i informativan je, ali ponekad su priče koje dotiču srce samo vrata ka nečijem angažovanju. Tada ih izlažemo mogućnostima za učenje. Želimo da se prvo povežu od srca do srca, a zatim im možemo pružiti ove sjajne resurse poput radionica, panela, obrazovnih programa, grupa za podršku. To su načini prave holističke brige o ljudima, a takođe ih to oprema alatima za traženje akcije i pridruživanje ovim aktivističkim pokretima.
Zvezdana: Koji je Vaš sledeći korak u stvaranju filma?
Kaša: Konačno ulazimo u postprodukciju. Skoro smo završili snimanje filma. Montiraćemo ga, a zatim ćemo se pojaviti na filmskim festivalima i otvoriti se za projekcije u zajednici.
Zvezdana: Hvala Vam puno što ste odvojili vreme da razgovarate sa mnom. Ako ljudi žele da saznaju više o Vašem radu i da ga prate, gde Vas mogu pronaći?
Kaša: Trenutno sam na theglobalsunriseproject.com gde možete pronaći moj rad. Uskoro će biti pokrenut veb-sajt 1.5 stepen mira.
Intervju obavljen 14. novembra 2025.