#RESTalksCOP je serija intervjua sa COP30, kreirana da ljudima približi proces Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Kroz razgovore sa pregovaračima, stručnjacima i civilnim društvom, istražujemo različite perspektive i uvide iza kulisa. Snimljeni na terenu na 30. Konferenciji strana (COP30), ovi intervjui nude vremensku kapsulu uvida u ljude i priče koje oblikuju današnje pregovore o klimi.
Razgovarali smo sa Lelom Melon, stručnjakinjom za pravo održivosti i upravljanje na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni, gde radi na pitanjima planetarnog zdravlja, međunarodnog i evropskog prava i strategiji korporativne tranzicije. Uključena u proces UNFCCC-a od 2019. godine, Lela razmišlja o prelasku sa obećanja na sprovođenje finansiranja za gubitke i štete, pristupu Mutirão brazilskog predsedništva i narativnim i strukturnim barijerama koje i dalje usporavaju napredak. Ona govori o političkim prazninama u pregovorima i zašto su dublje sistemske i vrednosne promene neophodne za pravu tranziciju održivosti.
Lela Melon: Zovem se Lela Melon. Trenutno radim u Barseloni na Univerzitetu Pompeu Fabra. Direktorka sam različitih programa, od kojih je jedan o planetarnom zdravlju, a drugi je master studije prava iz međunarodnog i evropskog prava. Takođe radim na mnogim programima koji se bave tranzicijom održivosti, upravljanjem i presekom prava i ekonomije u smislu održivosti. Ali takođe mnogo radim sa kompanijama, sprovodeći strategije za transformaciju ka održivom poslovanju. Radim na mnogo mesta, od Španije, preko Francuske, do Slovenije, u zavisnosti od toga gde se ukaže prilika i gde sam im potrebna, tako da sam pomalo svuda, ali sa sedištem u Barseloni.
Zvezdana Božović: Koliko dugo ste uključeni u proces UNFCCC-a?
Lela: Od 2019. godine. Tek sam završila doktorat i te godine je COP prebačen iz Čilea u Madrid zbog bezbednosnih razloga u poslednjem trenutku. Pošto sam živela i radila u Barseloni, odjednom smo bili mobilisani da doprinesemo mnogo više nego što bismo u Čileu. Upoznala sam se sa procesom, onim što se dešava u Plavoj i Zelenoj zoni i u samim pregovorima, tako da sam duboko uključena u proces već šest godina.
Zvezdana: Šta pratite ove godine na COP-u?
Lela: Pokušavam da pratim prelazak sa obećanja sredstava za gubitke i štetu zemljama u razvoju i za ublažavanje ka sprovođenju tih obećanja. Pažljivo sam pratila pregovore i informacije koje iz njih izlaze. Neke informacije su procurele pre konačnog nacrta sutra ujutru. Još jedna stvar koja je posebna za ovu godinu, a koja mi se mnogo dopada, jeste koncept Mutirão-a. Brazilska vlada je iznela nešto o čemu nismo dovoljno razgovarali na prethodnim sastancima strana, jer mi težimo da računamo na političku volju da rešimo problem. Pa, ne baš. Konsenzus se možda može postići tamo, ali stvarno rešavanje problema se dešava na terenu, što koncept Mutirão jasno ističe. Strpljivo sam čekala da vidim kako će se ova ideja pretvoriti u politička obećanja, a kasnije i u pravne obaveze.
Zvezdana: Koliko ste optimistični u pogledu dosadašnjeg napretka u pregovorima?
Lela: Ono što me je ohrabrilo jeste to što dovode stranke za pregovarački sto. Imali su događaj na visokom nivou sa grupom istraživačkih i nezavisnih nevladinih organizacija (RINGO) i drugim grupama, pokušavajući da uključe njihov doprinos. S druge strane, obeshrabrujuća činjenica je da su pregovori produženi u poslednjih deset dana, tri dana zaredom do devet uveče. Svi znamo šta to znači. To znači da je konsenzus veoma teško postići. Ono što pozdravljam jeste ovaj fokus na narativ o implementaciji. Ono čega se plašim jeste da implementacija zapravo nije na stolu.
Postoje neki procureli nacrti dokumenata koji nam omogućavaju da se malo približimo stvarnoj implementaciji rešenja, ali još nismo tamo. Ono što pozdravljam jeste to što se Fondu za gubitke i štetu sada zapravo može pristupiti, tako da to više nije samo obećanje. To je nešto što se zapravo sprovodi i čemu će zemlje u razvoju moći da pristupe. Jedna stvar koje se plašim jeste da smo još uvek veoma daleko od cilja od 1,3 biliona dolara potrebnih za proces prilagođavanja i ublažavanja istovremeno. Čak i ako se to postigne, zemlje u razvoju kažu da je to i dalje premali iznos, zar ne? Moj problem je što rešenja nisu tu, a skoro smo na kraju druge nedelje. Dakle, nije mnogo dogovoreno, ali se radi.
Zvezdana: Zanimljiva stvar koju sam primetila dok sam intervjuisala ljude jeste da uvek završimo na temi finansiranja. Na kraju, diskusija uvek svede na – ko će ovo platiti? Hoće li to biti zajam? Hoće li to biti grant? Prelazeći od COP29 gde je odluka o Novom kvantifikovanom cilju o finansiranju klimatskih promena (NCQG) bila u velikoj meri kontroverzna među mnogim stranama i grupama zainteresovanih strana, pa sve do ove „faze implementacije“, koliko ste optimistični da ćemo uspeti da povećamo finansiranje?
Lela: Pa, ako promenimo narativ, prilično sam optimistična. Zašto? Trenutni narativ je o tome kako bi neko trebalo da finansira ovo i da to moraju biti javne finansije, i da se o tome mora odlučiti na Konferenciji strana. Ono što zaboravljamo, a šta se zapravo dešava oko nas dvoje upravo sada u Plavoj zoni, jeste da ako pravilno izvršite tranziciju, to je prilika, a ne samo trošak. Postoji razlog da preduzeća smanje svoje operativne troškove primenom rešenja za održivost.
Mislim da je narativ ponekad i problem. To je nešto što sam primetila i na ovoj Konferenciji strana. Upiremo prstom. To mi se ne sviđa. Ono što moramo da shvatimo je kako da stvorimo saradnju, saveze, delimo znanje, implementiramo rešenja koja zapravo štede troškove. Tada će finansiranje biti manje relevantno. Ali trenutno, ostaje veoma relevantno jer još nismo tamo. Mislim da je to deo posla koji treba da se obavi ovde, ne samo od strane strana koje pregovaraju, već i od strane industrije i svih ostalih koji su mobilisani na Konferenciji strana. Do određene mere, neka rešenja su zapravo jeftinija od onoga što trenutno radimo. U odsustvu toga, onda su finansije važan deo.
Pre svega, finansije su na stolu zbog nejednakosti između razvijenih ili takozvanih zemalja u razvoju. Ne slažem se sa tim terminom, ali to je ono što znači. Očigledno je za zemlje koje nisu uspele da se ekonomski razviju do stepena da mogu da zadovolje potrebe svojih stanovnika – kako mogu da sprovedu tranziciju bez pomoći? Postoji odgovornost razvijenih zemalja koje su izgradile svoje bogatstvo na materijalima i resursima koji dolaze iz zemalja u razvoju. I mi im dugujemo. Ovo je tema diskusije, zar ne? Više je politička. Dakle, finansije su u fokusu zbog nejednakosti s jedne strane, a s druge strane, zbog odsustva shvatanja da neka rešenja zapravo mogu biti jeftinija. Tranzicija se u nekim aspektima može pokazati srednjoročno jeftinijom od nastavka onoga što radimo.
Zvezdana: U okviru procesa pregovora, da li ste primetili neke prepreke za postizanje ovih partnerstava? Šta biste rekli da su praznine u sistemu?
Lela: Opsednuti smo brojevima i sistemima, pa smo opsednuti Članom 6, a svi žele da razgovaraju o Članu 6. Želimo tržišta ugljenika, zar ne? Postoje rešenja izvan tržišta ugljenika, očigledno. Dakle, Evropska unija je krenula svojim putem sa Sistemom trgovine emisijama EU (ETS) i Mehanizmom za prilagođavanje ugljenika na granicama (CBAM). Ali ne radi se samo o ugljeniku i trgovini ugljenikom. Radi se i o pronalaženju rešenja koja su cirkularnija, prestanku bacanja resursa koje zapravo možemo ponovo da koristimo i početku života u skladu sa prirodom i onim što možemo da nadoknadimo. Biodiverzitet nije samo resurs, već nešto što može da pruži usluge.
Član 6 je zaista važan ove godine. Svi govore samo o tome. Ali želim da govorim i o tome kako se mobilisati unutar Mutirão-a i mobilisati ostatak društva izvan tržišta ugljenika, ne samo na nacionalnom nivou, već i na regionalnom i lokalnom nivou. Nešto o čemu smo sada počeli da govorimo, a što nisam našla na drugim COP-ovima, jeste odgovornost regionalnih i lokalnih samouprava.
Zvezdana: Prisustvujući mnogim pratećim događajima ovde, čujem ljude kako govore o plaćanjima za ekosistemske usluge i rešenjima zasnovanim na prirodi. Mnogo se govori o tome kako možemo da prevedemo prirodu na način koji je razumljiv i gde i poslovanje može da napreduje. Šta je Vaše mišljenje o tome?
Lela: Postoji logika iza toga. To je nešto što konsultanti poput mene rade već poslednjih desetak godina. Ako to ne možete da izrazite u novcu, niko vas neće slušati. Žao mi je, to je realnost poslovanja. Mislim da sada postoji ovaj pokušaj da se to izrazi u novcu kako bi ljudi počeli da slušaju. Ono čega se plašim jeste da vas toliki fokus na adaptaciju ponekad čini da se osećate kao da smo odustali od ublažavanja, što nije baš tačno.
Ali bar kada počnete da to kvantifikujete, industrije i preduzeća slušaju. Mislim da postoji pokušaj da se zapravo mobilišu entiteti izvan COP-a da nešto urade, jer se vrednuje nešto što ranije nismo znali kako da vrednujemo. Možda deluje pomalo apsurdno jer nam je biodiverzitet u osnovi potreban da bismo preživeli, ali ova kvantifikacija je pokušaj da se tome da broj kako bi se shvatio ozbiljnije i uključio u različite strategije, bilo u javnom upravljanju ili korporativnom upravljanju na bilo kom nivou.
Zvezdana: Da li biste rekli da ova kvantifikacija već postoji neko vreme?
Lela: Naravno, ali to je uvek bilo kao vežba. Nije postojala jedna metodologija ili okvir. Ako je postojala u bilo kom obliku ili formi sličnoj onome što pokušavamo da uradimo sada, uvek je bila prevedena u finansijski rizik. Dakle, objašnjena je kao finansijski rizik ako ne vodite računa o određenim resursima.
Ali na holističkom nivou, da. Neki naučni radovi su to uradili, na primer, osnivanje okvira planetarnih granica, koji je imao za cilj da razume i kvantifikuje ono što radimo, ne nužno u numeričkim terminima u početku, a zatim se razvio u potpuni okvir. Ali osim toga, sveobuhvatni pregled nije zaista postojao.
Zvezdana: Da li biste rekli da ste sada primetili da se ovaj način razmišljanja ili metod pristupa adaptaciji uvodi u pregovore?
Lela: Da, zato što je to jedina stvar koja zapravo funkcioniše u kapitalizmu. Nisam apsolutno sigurna da je ovo najbolji put ili konačni put kojim bi trebalo da idemo, ali to čini da kapitalizam govori istim jezikom kao i očuvanje prirode. To je neka vrsta preseka između ta dva. Za početak tranzicije koja je dugoročna, ne mislim da je to tako dobro jer ono što se zapravo mora promeniti je sistem vrednosti i morala koji je u osnovi svih naših teorija i svih naših poslova i kreiranja politika. Mi to ne menjamo. Mi samo pokušavamo da preoblikujemo ekosisteme i biodiverzitet u smislu usluga koje nam pružaju, ali to zapravo ne menja osnovni mentalitet koji je potreban ako želimo tranziciju.
Zvezdana: Hvala Vam puno što ste odvojili vreme da razgovarate sa mnom. Da li biste želeli da istaknete neki projekat na kojem trenutno radite?
Lela: Pokrećemo nezavisnu konsultantsku kuću, nastalu iz akademske zajednice i našeg rada na tranzicionim šemama za kompanije, bilo da su to mala i srednja preduzeća ili velike firme, jer ono što sam primetila u svom nedavnom radu je da nedostaje pogled iz ptičje perspektive. Imate stručnjake za taksonomiju unutar kompanija, imate stručnjake za izveštavanje, ali niko nema pogled iz ptičje perspektive na ono što se dešava politički i pravno da bi mogao da kreira strategiju. Dakle, ako je neko radoznao u vezi sa tim ili mu je potrebna pomoć, uvek može da me kontaktira.
Zvezdana: To me dovodi do mog poslednjeg pitanja. Ako ljudi žele da saznaju više o Vašem radu, gde Vas mogu pronaći?
Lela: Na Linkedinu, „Lela Melon“. Hvala Vam!
Intervju obavljen 18. novembra 2025.