#RESTalksCOP je serija intervjua sa COP30, kreirana da ljudima približi proces Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Kroz razgovore sa pregovaračima, stručnjacima i civilnim društvom, istražujemo različite perspektive i uvide iza kulisa. Snimljeni na terenu na 30. Konferenciji strana (COP30), ovi intervjui nude vremensku kapsulu uvida u ljude i priče koje oblikuju današnje pregovore o klimi.
Razgovarali smo sa Bjankom Garvin, koja radi na industrijskoj dekarbonizaciji u okviru Partnerstva „Misija moguća“ i prati pregovore UNFCCC-a o članu 2.1(c) Pariskog sporazuma, doprinoseći pozicioniranju mladih po ovoj tački dnevnog reda za COP30. U našem razgovoru, ona predočava izazove usklađivanja globalnih finansijskih tokova sa putanjom od 1,5°C, stalne raskorake u finansiranju adaptacije i potrebi za boljim povezivanjem javnih finansija, privatnog kapitala, industrije i onih koji osiguravaju kako bi se zadovoljile globalne klimatske potrebe.
Bjanka Garvin: Zdravo, ja sam Bjanka Garvin. Trenutno radim u Partnerstvu „Misija moguća“, tačnije u Akceleratoru industrijske tranzicije, što je vremenski ograničena inicijativa za ubrzavanje čistih industrijskih projekata koji dolaze do Konačne investicione odluke (FID). Osnovano je od strane Predsedništva COP28, tako da postoji jaka povezanost sa COP-om. Van mog redovnog posla, pratim i pregovore o klimi, posebno Član 2.1(c), tako da to radim već neko vreme i napisala sam deo pozicija za Član 2.1(c) iz perspektive globalne omladine za COP30. Poreklo mi je iz Finske i Danske.
Zvezdana Božović: Koliko dugo ste uključeni u proces UNFCCC-a?
Bjanka: Pratim COP-ove od COP26, ali tada je to bilo samo u Zelenoj zoni. Studirala sam u Velikoj Britaniji i pomislila sam: „Ako je u istoj zemlji, moram da uspem.“ Bilo je veoma inspirativno i bila sam na svakom COP-u od tada. Dakle, ovo mi je peti put u ovom sistemu.
Zvezdana: Šta pratite na COP-u ove godine?
Bjanka: Pratim pregovore po članu 2.1(c) jednim okom, iako, pošto sam ovde zbog svog posla, to mi je oduzimalo većinu vremena, gde radim na implementaciji Akcione agende. 2.1(c) posebno govori o tome kako možemo uskladiti globalne finansijske tokove sa putanjom od 1,5 stepeni, i oni donose odluku o tome na COP-u. U osnovi, program rada na tom članku je zatvoren ranije u Rimu u septembru i sada se razgovara o tome kako da se nastavi dalje, jer, nepotrebno je reći, globalni finansijski tokovi još uvek nisu usklađeni sa 1,5 stepeni, tako da još uvek ima mnogo posla koji treba da se uradi.
Zvezdana: Odluka o Novom kolektivnom kvantifikovanom cilju o finansiranju klimatskih promena (NCQG) prošle godine bila je široko kritikovana od mnogih stranaka i civilnog društva kao nedovoljna. Vidimo da se sada radi na tome da se vidi kako možemo da se proširimo kako bismo ispunili cilj od 1,3 biliona koji je postavio NCQG kroz mapu puta Baku-Belem. Gde vidite mogućnosti, a gde prepreke za ispunjenje ovog cilja od 1,3 biliona?
Bjanka: Ponovo, nisam baš pažljivo pratila pregovore, ali čini se da je u poslednje vreme primetan nedostatak finansijskih obećanja. I dok su obećanja jedna stvar, ključ je implementacija i operacionalizacija mehanizama i finansijskih tokova, na veoma transparentan način i na način koji vodi do uticaja na terenu za adaptaciju i ublažavanje. Adaptacija je bila velika tema na ovoj Konferenciji strana, što mislim da je dobro jer takođe skreće pažnju na potrebu za finansiranjem adaptacije. To je teško područje jer je teško napraviti poslovni slučaj za adaptaciju i vodi se mnogo diskusija o tome kako pronaći finansiranje. Finansiranje adaptacije je generalno u obliku grantova, što opet znači da su to javna sredstva koja treba da dodele Multilateralne razvojne banke (MBR), ili zemlje, za adaptaciju. Finansiranje mora da dolazi iz javnih izvora za mnoge projekte i nije bilo dovoljno zamaha po tom pitanju tokom ove Konferencije strana – ali činjenica da se ovi razgovori vode može, nadamo se, podići profil ogromnih potreba za adaptacijom i osloboditi izvestan kapital za to. Takođe je civilno društvo bilo glasno, koje, nadamo se, može privući više pažnje.
Zvezdana: Da li mislite da finansiranje treba prvenstveno da dolazi iz javnog sektora ili postoje neki drugi važni akteri koji mogu doprineti cilju od 1,3 biliona?
Bjanka: Lično, verujem da privatni sektor takođe ima veoma veliku ulogu u mobilizaciji ovih 1,3 biliona. Ipak, COP je proces koji vode strane, tako da i dalje verujem da diskusije o ulozi privatnog sektora treba da dođu izvan COP-a. Ovde se pitanje finansiranja klimatskih promena ne odnosi samo na otključavanje novca, već i na istorijske odgovornosti, globalnu pravdu i pravednu tranziciju. Istorijski zagađivači imaju odgovornost da plate i to bi trebalo da uključuje i nedavno razvijene i zemlje u razvoju. Primer je Kina, koja je doprinela značajnom delu emisija. Kina je zapravo dala obećanja o finansiranju klimatskih promena, ali to bi trebalo da se dešava sistemskije za sve takve zemlje. Ovi razgovori bi trebalo da se odvijaju u okviru procesa COP-a koji vodi stranka, o tome kako otključati finansiranje od zemalja u razvoju, koje su izazvale veoma veliki deo globalnih emisija.
Dakle, što se tiče privatnog finansiranja – mobilizacija privatnog kapitala je ključna, ali ne bi trebalo da umanji odgovornost strana. Naprotiv, mislim da bi strane trebalo da preuzmu veću odgovornost u otključavanju finansiranja. Takođe, ne smemo potceniti ulogu privatnog sektora, a mnogi razgovori koji se vode van pregovaračkih sala sa nekim privatnim finansijerima i drugima su veoma vredni. Prisustvo industrije na COP-u je prilično slabo, što je, s jedne strane, dobro, jer pruža više prostora civilnom društvu. S druge strane, zaista je vredno da i industrija bude ovde i da vidi zamah i da vidi da postoji poslovni slučaj u čistim, zelenim projektima, bez obzira na to o kojoj industriji se radi. Dakle, to je nešto na čemu bi moglo biti malo više fokusa.
Zvezdana: Ranije ste pomenuli da je adaptacija posebno prilično težak poslovni slučaj, posebno kada se pokušavaju prikupiti sredstva i pronaći putevi saradnje sa privatnim sektorom. Zašto mislite da je to tako?
Bjanka: Generalno, ako radite na projektu adaptacije, izbegavate rizik u budućnosti, ali to nije nešto što će često generisati povraćaj novca. Na primer, ako izgradite morski zid da biste sprečili poplave, to je ogroman infrastrukturni projekat, ali zapravo ne stvarate prihod. Ne postoji kontinuirani novčani tok koji dolazi od njega. Tačka u kojoj investicija ima smisla je ako dođe do poplave i tada izbegnete gubitak od tih katastrofa povezanih sa klimatskim promenama. Ali kratkoročno neće, a finansiranje je često nažalost veoma kratkoročno, zato je adaptacija veoma teška. Takođe je veoma teško kreirati neke projekte adaptacije, jer se svi suočavamo sa klimatskom krizom gde ne možemo da predvidimo kakvi će se efekti zapravo dešavati kratkoročno, niti dugoročno. Dakle, prilično je teško modelirati. Mislim da tu dolaze do izražaja i inovacije. Na primer, korišćenje inovativnih građevinskih materijala i adaptacija na biološkoj bazi, mislim da su zaista fascinantne. Ustaljen primer su mangrove, ali one će zarobiti mnogo CO2, pomažu u adaptaciji jer pomažu u jačanju obala, a takođe mogu biti domaćini velikom delu biodiverziteta. Moramo da pogledamo sve te koristi koje je teško kvantifikovati i teško ih je staviti u bilans stanja, ali postoji i toliko vrednosti koja se stvara iz mnogih projekata adaptacije. Kada investitori žele da investiraju, žele da vide kakav će biti povraćaj investicije. Zato je teško napraviti poslovni slučaj. Ali tu osiguravajuća industrija može igrati mnogo veću ulogu i mora biti više uključena u ove razgovore o finansiranju. Osiguranje postaje skuplje, tako da uspostavljanje neke vrste sistema adaptacije i možda razmatranje inovativnih alata za finansiranje sa njima može biti način za finansiranje adaptacije.
Zvezdana: Smatram da je zaista sjajno što ste pomenuli ulogu osiguranja, jer se o tome definitivno ne govori dovoljno. Ove godine, osiguranje je prilično prisutno preko Osiguravajuće kuće koja je takođe blizu mesta održavanja konferencije. Što se tiče angažovanja privatnog sektora, uključujući osiguranje, problem sa finansiranjem adaptacije je što se ono često ne prati. Kako da premostimo jaz između onoga što znamo da su potrebe na terenu, šta akteri rade pojedinačno i šta se može uraditi kroz javno-privatna partnerstva? Kako to učiniti profitabilnim za investitore, kako da ima smisla za tržište?
Bjanka: To je pitanje od 1,3 biliona dolara! (smeh) Ne pitanje od milijardu dolara, već pitanje od 1,3 biliona dolara.
Zapravo ću se osvrnuti na ono što mnogo radim u svom svakodnevnom poslu, što je tangencijalno povezano, radeći u čistoj industriji, kako bih ove velike komercijalne projekte doveo do FID-a (konačne investicione odluke) podržavajući ih na terenu, i zaista verujem u vrednost ovog modela koji koristimo. Dostupno je finansiranje, postoji mnogo nepovezanih osa, tako da orkestracija lanca vrednosti može dovesti prave ljude za sto da razgovaraju o tome šta treba učiniti. Svaki akter, bilo da su u pitanju finansije, vlade, civilno društvo, programeri projekata, može da podeli koje prepreke ima u realizaciji ovih projekata, a zatim mogu da rade zajedno, možda da dovedu nekog trećeg igrača koji može da donese rešenje, na primer inovativnu platformu za finansiranje. Dakle, to je jedna stvar – pružanjem veoma ciljane podrške određenoj grupi zainteresovanih strana, možete imati značajan i pozitivan uticaj na dati projekat. To je skalabilno rešenje, ali obično funkcioniše za jedan projekat u isto vreme i potrebno vam je mnogo resursa i moći okupljanja da biste to uradili.
Još jedan model koji je mnogo korišćen u okviru pregovora UN jeste, posebno na sastancima pomoćnih tela UNFCCC-a (SBs) za član 2.1(c), da se u konsultacijama dovode stručnjaci iz sektora osiguranja, akademske zajednice, privatnog sektora, finansija i drugih zainteresovanih strana kako bi održali prezentacije stranama pre nego što zapravo započnu diskusije. To je još jedan način da se podigne svest među stranama o potrebi za većom saradnjom i da se zaista premosti taj informacioni jaz. Ali na kraju krajeva, verujem da se to zaista neće dogoditi dok se sve te različite zainteresovane strane ne okupe na ravnopravnom nivou za stolom, razgovaraju i preduzimaju akcije nakon toga.
Zvezdana: Da li mislite da bi COP kakav je sada bio dobra platforma za sprovođenje ovoga?
Bjanka: To je odlično pitanje. Mislim da COP sistem ima mnogo jazova. Pronalazite mnogo stvari, a onda veze često nedostaju. Na primer, prošle nedelje sam bila veoma fokusirana na Akcioni program, koji vode Klimatski šampioni na visokom nivou – zamislite ga kao implementacioni deo COP sistema za sve zainteresovane strane koje nisu članice COP-a – ali dok sam to radila, nisam bila u kontaktu sa pregovorima sa stranama. Onda, pored svega ovoga, tu su i sve stvari koje se dešavaju sa paviljonima i demonstracijama civilnog društva. Imamo prave ljude u ovom prostoru, ali oni ne razgovaraju uvek jedni sa drugima. Mislim da je jedan od logističkih izazova sa COP-om to što pregovarači treba da budu u pregovaračkim salama, svako je u svom prostoru. Više mogućnosti za saradnju i jednostavno više angažovanja tokom cele godine bi bilo zaista korisno, tako da se ne okupljamo samo jednom na COP-u dve nedelje da bismo o tome razgovarali. Mislim da bi više kontinuiranog dijaloga i više razgovora bilo zaista vredno.
Zvezdana: Hvala Vam puno što ste odvojili vreme da razgovarate sa mnom. Ako su ljudi zainteresovani da saznaju više o Vašem radu, gde Vas mogu pronaći?
Bjanka: Hvala vam što ste razgovarali sa mnom i što ste mi dozvolili da podelim deo svog iskustva. Možete me pronaći na Linkedinu, Bianca Garvin, ili na Instagramu, @biancagvn.
Intervju obavljen 17. novembra 2025.