Autor: Perun Prodanović
U četvrtak, 12. novembra 2026. godine, tokom četvrtog dana konferencije COP31 u Ekspo centru u Antaliji (Turska), program je bio usmeren na temu „Otporni gradovi i izgrađeno okruženje”, što se poklopilo sa drugim danom Samita lidera u Antaliji. Dok su se u „Plavoj zoni” odvijali dijalozi na visokom nivou, paralelno je nastavljen tehnički i proceduralni rad, uključujući konsultacije pod okriljem predsedavajućeg, održane u periodu od 15:00 do 16:00 časova. Za razliku od sednica za izradu dokumenata koje su zatvorene za javnost, ovaj popodnevni sastanak bio je otvoren za akreditovane posmatračke organizacije, među kojima je bila i naša – RES fondacija. U sali su se, pored pravnih savetnika Sekretarijata UNFCCC-a, uglavnom nalazili viši pravni savetnici, stručnjaci za proceduralna pitanja i šefovi delegacija koji su predstavljali nacionalne vlade i velike pregovaračke blokove, uključujući Evropsku uniju, Arapsku grupu, Afričku grupu i Rusku Federaciju.
U središtu konsultacija našle su se dve povezane tačke dnevnog reda koje već godinama dele strane potpisnice: podtačka 2(b) o usvajanju poslovnika o radu i podtačka 17(b) o donošenju odluka u okviru procesa UNFCCC-a. Suština problema leži u podtački 2(b), čiji koreni sežu do prve (COP1, 1995) i druge (COP2, 1996.) Konferencije strana, kada nije postignut dogovor o nacrtu Pravila 42, koje se odnosi na mehanizme glasanja. Budući da nacrt Pravila 42 nikada nije usvojen – prvenstveno zbog protivljenja „Opciji A”, koja bi omogućila donošenje suštinskih odluka dvotrećinskom većinom u slučaju izostanka konsenzusa – Konferencija strana (COP) funkcioniše na osnovu privremenih pravila koja nalažu da se svaka odluka mora doneti konsenzusom. Podtačka 17(b), koju je Ruska Federacija predložila na konferenciji COP19 (2013), proistekla je direktno iz ove pravne nejasnoće. Zagovornici ove tačke – prvenstveno Rusija, Belorusija i nekoliko zemalja sa sličnim stavovima – tvrde da su predsedavajući Konferencije povremeno zloupotrebljavali svoja ovlašćenja tako što su prekidali raspravu uprkos izričitim prigovorima učesnika, ili tako što su nepovezana pitanja grupisali u pakete koji su se morali prihvatiti u celini ili odbaciti. S druge strane, Evropska unija, male ostrvske države i zemlje koje su najugroženije klimatskim promenama upozoravaju da tumačenje konsenzusa kao apsolutnog prava veta pojedinačne države parališe globalno delovanje u oblasti klime. Umesto toga, one se zalažu za praktična, pravno neobavezujuća unapređenja transparentnosti i načina vođenja plenarnih sednica, protiveći se uvođenju krutih pravnih ograničenja.
Tokom jednočasovnog sastanka, ovi stavovi su doveli do dva različita ishoda u okviru dve tačke dnevnog reda. Kada je otvorena diskusija o podtački 2(b), predstavnici Arapske grupe, Afričke grupe i nekoliko drugih država ponovo su izrazili svoje čvrsto odbijanje „Opcije A”, stavljajući do znanja da ne postoji spremnost za uvođenje glasanja većinom u okviru UNFCCC-a. Uviđajući da je došlo do zastoja, predsednik Konferencije strana (COP31) zaključio je raspravu o podtački 2(b) i najavio da će ona biti odložena za zasedanje sledeće godine, čime je zadržan privremeni status kvo. Međutim, atmosfera se značajno promenila kada su konsultacije prešle na podtačku 17(b). Ruska Federacija je zatražila zvaničnu imejl-adresu putem koje bi strane mogle da dostavljaju zvanične dokumente i pisane pritužbe u vezi sa proceduralnim postupanjem, što je dovelo do duge rasprave koja je utrošila dragoceno vreme predviđeno za zasedanje. Evropska unija, nezadovoljna onim što je okarakterisala kao gubljenje vremena na proceduralna nadmudrivanja, zatražila je da se i podtačka 17(b) zatvori i odloži za narednu godinu. Iako je predsednik COP-a prvobitno prihvatio ovaj predlog, Ruska Federacija je uložila zvaničan prigovor na prevremeno okončanje razmatranja te tačke. Evropska unija je na kraju popustila, te je postignut dogovor da se konsultacije o podtački 17(b) nastave u narednim danima.
Različiti ishodi konsultacija ukazuju kako na posebne diplomatske strategije ključnih aktera, tako i na unutrašnja strukturna ograničenja birokratske arhitekture Ujedinjenih nacija. Za arapske i afričke grupe, održavanje jedinstvenog stava protiv „Opcije A” u podtački 2(b) predstavlja odbrambeni štit od mandata koje nameće većina; istovremeno, ruska taktika u podtački 17(b) — koja podrazumeva zahtev za formalnim kanalom za podnošenje predloga i odbijanje da se rasprava rano okonča — održava proceduralni pritisak na predsedavajućeg uoči završnih plenarnih sednica, koje su od velikog značaja. S druge strane, zalaganje Evropske unije za rano odlaganje rasprave odražava nastojanje da se sačuvaju ograničeni pregovarački kapaciteti, mada njen brzi pristanak na ustupke pokazuje koliko lako procedura može da zaseni suštinu. U širem kontekstu, ova sednica je razotkrila sistem u kojem se zaštita suvereniteta stavlja ispred institucionalne fleksibilnosti; budući da je za izmenu poslovnika neophodan upravo onaj konsenzus koji strane u pregovorima ne uspevaju da postignu, okvir UN-a zapravo institucionalizuje sopstvenu paralizu. Time što od delegacija zahteva da se iz godine u godinu vraćaju na nerešene proceduralne rituale, birokratija pruža diplomatski „sigurnosni ventil” za iznošenje pritužbi, ali istovremeno troši dragoceno vreme i zamah koji bi se inače mogli usmeriti na hitne klimatske mere. Shodno tome, iako će se rasprava o podtački 17(b) nastaviti u narednim danima, obe stavke ostaju zarobljene u začaranom krugu proceduralnih pitanja, te je gotovo izvesno da će na završnoj plenarnoj sednici ponovo biti odložene.
Autori fotografija: Perun Prodanović i Marko Macura
