Srbija je u poziciji da sprovodi dugoročne strategije održivog „zelenog rasta“. Društvo u Srbiji može se mobilisati za postizanje ovog cilja pošto su strategije zelenog rasta u stanju da istovremeno doprinesu rastu BDP, umanjuju regionalne razlike i obezbeđuju nova radna mesta, stvarajući time brojne, ali rasute pobednike. Takav razvoj mogao bi se postići jedino ako bi se kreirao put koji zaista odgovara građanima Srbije. Javno učešće u kreiranju politike, implementaciji, monitoringu i proceni su ključni za politiku koja bi trebalo da se sprovodi.
Razvojni put koji Srbija prati u procesu tranzicije još nije doneo ishode koji odgovaraju očekivanjima građana Srbije. Rast zaposlenosti, sloboda preduzetništva, efektna socijalna zaštita i rast izvoza su obećani na početku procesa tranzicije. Finansijska kriza je možda pojačala probleme, ali mnogi autori su pre početka krize ukazivali da razvojni model koji se fokusira na stroge makroekonomske politike sa liberalizovanim tokovima kapitala koje prati visoka stopa inflacije ne obezbeđuje okvir za pojavu vladavine prava koja olakšava održivi razvoj. Modelu je nedostajala podrška bilo koje komponente održivog razvoja.
Efikasnost u energetskom sektoru na krucijalan način određuje ukupnu ekonomsku konkurentnost. Energetski sektor u Srbiji čini veliki deo njene nacionalne ekonomije u svim aspektima. Snabdevanje energijom obuhvata uvezena goriva koja čine veliki udeo u ukupnom uvozu zajedno sa lokalno proizvedenom energijom, zasnovanom na niskokvalitetnom domaćem lignitu sa inherentnom neefikasnošću u njegovom vađenju, relativno velikim hidro postrojenjima i ogrevnom drvetu. Takvo snabdevanje, koje karakterišu visoko direktni i indirektni troškovi se neefikasno konvertuju i transportuju u sektore sa niskom kupovnom moći ili industriju kojoj će se obezbediti po ceni koja ne dozvoljava pun povrat troškova.