U Srbiji je energetski intenzitet, tj. potrošnja energije nacionalne ekonomije u odnosu na bruto domaći proizvod, značajno veći nego što je to slučaj u Nemačkoj. Preko jedne trećine energetske potrošnje u Srbiji potiče od potreba zgrada, odakle proističe da je moguće ostvariti značajne uštede ako se sprovede unapređenje energetske efikasnosti javnih zgrada. Uprkos tome što je Srbija član EU Energetske zajednice i što je uvedena zakonska regulativa koja se bavi ovim pitanjem, do sada nije došlo do značajnog pomaka u ovoj oblasti. Ova analiza se bavi zakonskim, institucionalnim i finansijskim okvirom koji reguliše mere energetske efikasnosti u zgradama obrazovnih institucija, konkretno u osnovnim i srednjim školama i predškolskim ustanovama.
Škole i vrtiće vode rukovodstva (odbori) koja su zakonski ovlašćena da obavljaju aktivnosti koja se tiču kvaliteta unutrašnjeg okruženja (iako se taj termin ne koristi), a prema Zakonu o javnoj svojini imaju obavezu da se ponašaju kao dobri domaćini.
Zakonski, proces bi trebalo da je prilično jednostavan: rukovodstvo škola i vrtića planira (godišnje, srednjeročno i dugoročno) sredstva koja su potrebna da se nabave, a) dovoljna količina energije, koja će se koristiti u b) adekvatno opremljenim zgradama i uz korišćenje adekvatne tehnologije, na c) način koji dovodi do zadovoljavajućeg kvaliteta unutrašnjeg okruženja, i po d) optimalnoj ceni. Ovo uključuje kako sredstva za potrošenu energiju tako i za održavanje i unapređenje zgrada i tehnologija, a u cilju optimizacije troškova i/ili postizanja adekvatnog kvaliteta unutrašnjeg okruženja.