Autor: Perun Prodanović
U subotu, 14. novembra 2026. godine, tokom šestog dana konferencije COP31 u Ekspo centru u Antaliji (Turska), nastavljeni su tehnički i proceduralni pregovori u „Plavoj zoni”. Konferencija je time stigla do svoje sredine, a ovaj period se poklopio sa tematskim fokusom na decu, mlade, obrazovanje i veštine. Uporedo sa tim, predsedavajući konferencije COP31 organizovao je treću rundu neformalnih (mada i dalje prilično formalnih) konsultacija o jačanju procesa u okviru Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (UNFCCC). Za razliku od sesija za izradu dokumenata koje su zatvorene za javnost, ova je bila otvorena za akreditovane posmatračke organizacije, među kojima je bila i naša – RES fondacija. Sastanak, kojim su zajednički predsedavali predstavnici predsedavajućeg konferencije COP31 i predsedavajućeg pregovaračkog procesa, okupio je stručnjake za proceduralna pitanja, pravne savetnike i nacionalne delegate iz glavnih pregovaračkih blokova, kao i pojedinačnih strana potpisnica. Ipak, kako su i sami delegati primetili tokom zasedanja, sala je bila primetno poluprazna. To je bio vizuelni odraz nedoumica u vezi sa mandatom i statusom ovih razgovora, budući da su se različiti pregovarački procesi, koji su se vremenski preklapali, „nadmetali” za prisustvo delegacija.
U svojoj suštini, ove konsultacije koje organizuje predsedavajući predstavljaju pokušaj da se ublaži pritisak na klimatski režim UN-a. Taj režim se tokom tri decenije razvio u složen sistem koji obuhvata stotine obaveznih događaja, preklapajuće tačke dnevnog reda i desetine hiljada učesnika. Za razliku od zvaničnih tačaka dnevnog reda, koje su definisane strogim odredbama međunarodnih sporazuma, konsultacije predsedavajućeg su istraživački dijalozi neobavezujuće prirode. Njihov cilj je da se ispita spremnost delegacija na institucionalne reforme – od promena u dnevnim redovima do mogućeg prelaska sa godišnjih konferencija (COP) na višegodišnji ciklus. Iako nemaju neposrednu pravnu snagu, ove konsultacije imaju veliku težinu: način na koji Okvirna konvencija UN-a o klimatskim promenama (UNFCCC) organizuje svoj kalendar, utvrđuje dnevne redove i strukturira učešće, direktno određuje da li manje delegacije mogu da prate taj tempo, kao i da li će procedure ubrzati ili, pak, usporiti donošenje hitnih odluka o klimi. Međutim, s obzirom na to da ovaj proces nema unapred utvrđen ishod u vidu pisanog dokumenta, strane učesnice ostaju duboko podeljene – ne samo oko toga šta tačno treba reformisati, već i oko toga na koji način bi predsedavajući trebalo da upravlja samim procesom.
Tokom prvog dela sednice, reč su uzele strane i blokovi, počevši od Indije, Gvatemale, Kolumbije, Malezije, Novog Zelanda, Filipina, Mauricijusa, Kirgistana, Nigerije i Južne Afrike. Zatim su usledila izlaganja Maldiva, Egipta, Norveške, Ujedinjenih Arapskih Emirata (koji su dva puta morali biti preskočeni pre nego što su konačno izneli svoj stav), Alijanse malih ostrvskih država (AOSIS), Brazila, Evropske unije, Meksika, Nezavisne asocijacije Latinske Amerike i Kariba (AILAC) i Arapske grupe. Nakon kratkog rezimea koji je iznelo predsedavajuće telo konferencije (COP), atmosfera se promenila – od rutinskih izjava prešlo se na konfrontaciju. Ruska Federacija je zatražila reč kako bi izrazila nezadovoljstvo, navodeći da su organizacija i procedure ovih konsultacija nejasne u poređenju sa procesom iz prethodne godine. Arapska grupa je odmah podržala ovu kritiku, koristeći znatno oštriji ton i ukazujući na polupraznu salu kao dokaz da su svrha, termin i status ovih neformalnih konsultacija bili loše iskomunicirani. Time je, kako su istakli, stvoren rizik da delegacije budu marginalizovane u trenutku kada se raspravlja o važnim pitanjima upravljanja. Kada se Norveška javila za reč, braneći organizaciju predsedavajućeg tela kao jasnu i dobro strukturiranu – što je predstavljalo učtiv diplomatski odgovor na primedbe Arapske grupe – njen predstavnik je burno i strastveno reagovao. Insistirajući „po šesti put”, naglasio je da je, iako je grupa ostala kooperativna i konstruktivna, način na koji predsedavajuće telo vodi ove neformalne razgovore „uistinu zabrinjavajući”. Ova konfrontacija podstakla je grupu „Zemlje istomišljenika u razvoju” (LMDC) da se javi za reč i podrži zahtev Arapske grupe za većom proceduralnom transparentnošću, kao i za distribucijom pisanih beleški sa rezimeima diskusija – po uzoru na praksu primenjenu tokom konferencije COP30 u Belemu. Gruzija je zatim zaključila listu govornika, zauzimajući neku vrstu srednje pozicije i pokušavajući da ponudi praktična alternativna rešenja kako bi se premostio jaz u stavovima o tome na koji način konsultacije treba da budu dokumentovane i sprovođene. Međutim, umesto da se obaveže na izdavanje traženih beleški, predsedavajuće telo konferencije (COP) zaključilo je sednicu uz napomenu da su iznete primedbe razumeli, ali da im je potrebno vreme za razmatranje.
Sukob unutar prostorije otkriva poznati strateški obrazac u klimatskoj diplomatiji UN-a, u kojem veliki proizvođači fosilnih goriva i ekonomije koje u velikoj meri zavise od njih – predvođeni Arapskom grupom, Ruskom Federacijom i ključnim članicama grupe LMDC – koriste proceduralne prigovore kao oruđe za usporavanje institucionalnog zamaha. Predstavljajući neformalne konsultacije kao netransparentne, ukazujući na slabu posećenost kao osnov za dovođenje u pitanje njihovog legitimiteta i insistirajući na zvaničnim pisanim beleškama sa osvrtom na diskusiju, ovi akteri zaustavljaju suštinske promene pre nego što one uspeju da dobiju na zamahu.
Autori fotografija: Perun Prodanović i Marko Macura
