Autor: Aleksandar Macura
Koliko je zaista slobodan izbor načina grejanja ako građani ne mogu da vide između čega zapravo biraju?
Još pre više od deset godina, u debati o konkurenciji na tržištu toplote koju su vodili Fortum i Oxera, formulisan je prilično jednostavan test za poštenu konkurenciju između različitih načina grejanja.
Potrošač treba da može da izabere način grejanja. Treba da dobije transparentne i objektivne informacije o alternativama. Priključenje i isključenje sa daljinskog grejanja treba da bude dobrovoljno i jednostavno. A porezi i javne subvencije ne bi trebalo proizvoljno da favorizuju jednu tehnologiju u odnosu na druge.
Kada tako razmišljamo poređenje cena ne znači samo poređenje cene gasa, struje ili drveta.
Ono podrazumeva i fiksne troškove, poreze, investiciju u opremu i instalacije, troškove tokom životnog veka opreme pa i ekološke troškove.
Trebaju nam kvalitetnije informacije, stvarna mogućnost izbora i poštena konkurencija između načina grejanja. Ako građanima kažemo da biraju, moramo im omogućiti da zaista vide između čega biraju.
Hajde da pogledamo informacije koje građanima o troškovima grejanja danas nudimo u Srbiji i da pitamo: da li smo građanima omogućili da vide između čega zapravo biraju? Da li građani mogu da biraju?
Koji je to auto bolji od Moskviča?
Šta nam država (ne)kaže kada nam (ne)kaže koliko košta grejanje?
Privatni izbor načina grejanja ima javne posledice. Zato ni informacija na osnovu koje građani biraju kako će se grejati nije bezazlena niti neutralna.
Pre dve godine smo već lupali po barometru.
Povod je bilo redovno godišnje saopštenje Agencije za energetiku Republike Srbije o troškovima energije za grejanje stambenog prostora. Podsetilo nas je na barometar iz Tri čoveka u čamcu koji je, dok napolju lije kiša i reka se izliva, uporno pokazivao lepo i suvo vreme.
Naš energetski barometar je godinama pokazivao uglavnom lepo gasno vreme. Prirodni gas je bio najjeftiniji ili skoro najjeftiniji način grejanja čak i dok su se na evropskim tržištima događale stvari koje se teško mogu opisati kao lepo gasno vreme. Tada smo primetili još nešto: na barometru nije bilo svih vremenskih prilika. U AERS-ovom poređenju nije bilo daljinskog grejanja. Nije bilo ni toplotnih pumpi.
Dve godine kasnije kazaljka i dalje radi, a mi ćemo sada da pogledamo šta je uopšte nacrtano na brojčaniku.
Godišnje AERS-ovo saopštenje izgleda kao sasvim neutralna informacija: ovo košta ovoliko, ono onoliko, pa vi, građani, izvolite i birajte. Ali izbor načina grejanja nije samo privatna stvar, niti se obavlja na samoregulisanom tržištu.
Peć, kotao ili toplotna pumpa koju danas kupimo određuju šta ćemo trošiti narednih petnaest ili dvadeset godina. Naš izbor utiče na kvalitet vazduha koji svi dišemo, na uvoz energenata koji svi plaćamo, na opterećenje elektroenergetskog sistema, na emisije, na šume, na lokalnu infrastrukturu i na javne rashode kojima država sutra reaguje kada neki energent postane preskup.
Stan od 60 kvadrata u kome živi cela Srbija
AERS svoju računicu zasniva na jednom zamišljenom domaćinstvu.
Stan ima 60 kvadratnih metara. Ceo se greje 16 sati dnevno, 180 dana godišnje, na 20 stepeni. Za grejanje mu je potrebno 9 000 kWh godišnje, odnosno 150 kWh po kvadratnom metru. Zatim se, u zavisnosti od pretpostavljene efikasnosti uređaja, izračunava koliko je potrebno drveta, gasa, peleta, uglja ili električne energije.
Za grejnu sezonu 2026/2027 tako dobijamo, između ostalog, oko 60 000 dinara za povoljnije drvo, 59 500 za prirodni gas, 113 900 za pelet, 102 700 za TA peć koja se puni isključivo noću i 250 600 dinara za direktno električno grejanje.
Sve izgleda uredno. Brojevi imaju poslednju stotinu dinara. Efikasnosti imaju procente. Potrošnja ima kilovat-sate.
Preciznost računanja i tačnost slike nisu, međutim, ista stvar. Možete potpuno tačno izračunati posledicu pretpostavke koja veoma loše opisuje stvarni svet. Počnimo od 150 kWh po kvadratnom metru.
Izveštaj Poslovnog udruženja „Toplane Srbije“ za 2024. godinu nudi zanimljivu proveru ove pretpostavke. U desetinama sistema daljinskog grejanja specifična potrošnja kreće se od približno 74 do više od 270 kWh po kvadratnom metru godišnje. Ali kada se sistemi ne tretiraju kao jednako veliki, već se potrošnja ponderiše stvarnom grejanom površinom, dobija se još zanimljiviji rezultat: oko 112 kWh/m² godišnje. To ne znači da smo pronašli novu „pravu prosečnu potrošnju Srbije“. Korisnici daljinskog grejanja nisu reprezentativan uzorak čitavog stambenog fonda, a isporučena toplota u sistemu daljinskog grejanja nije nužno metodološki identična AERS-ovoj procenjenoj potrebi za toplotom. Ali kada za skoro 48 miliona kvadratnih metara prostora imamo stvarnu godišnju isporuku koja daje oko 112 kWh/m², onda 150 kWh/m² više ne može da bude samorazumljiva pretpostavka. Regulator duguje potrošaču makar odgovor odakle taj broj dolazi, na koji deo stambenog fonda se odnosi i koliko se rezultat menja za zgrade koje troše 80, 110, 150 ili 200 kWh/m².
Grejanje koje postoji, ali ga nema
Još veći problem nastaje kada pogledamo šta se u toj tabeli uopšte nalazi.
U njoj nema daljinskog grejanja. Dokument koji građanima poredi troškove energije za grejanje ne pokazuje troškove jednog od najvažnijih načina grejanja u srpskim gradovima.
OK, ne postoji jedna cena daljinskog grejanja u Srbiji. Cene utvrđuju lokalne samouprave, tarifni sistemi se razlikuju, negde se plaća po kvadratu, negde prema potrošnji, postoje fiksni i varijabilni delovi.
Ali ne postoji ni jedna cena drveta u Srbiji, ni jedna cena uglja, ni jedna cena peleta. AERS već prikazuje jeftinije i skuplje drvo.
AERS bi mogao da pokaže trošak u nekoliko velikih sistema daljinskog grejanja, medijanu, raspon ili reprezentativne primere. Mogao bi makar da kaže građaninu: ako ste priključeni na toplanu, ovo je način na koji možete svoje troškove da uporedite sa ostalim opcijama.
Umesto toga, toplana jednostavno nestaje sa brojčanika.
A onda nestane i najefikasniji način grejanja na struju
AERS je mnogo pažljiviji kada prikazuje električnu energiju pa nam nudi prikaze potrošnje za TA peć koja se puni samo noću, pa za TA peć koja se dopunjava danju, pa za direktna električna grejna tela i kotlove. U poslednjem slučaju računica za naš zamišljeni stan iznosi više od četvrt miliona dinara godišnje.
Nema, međutim, toplotne pumpe. Nema čak ni njenog najraširenijeg oblika koji stotine hiljada građana poznaju pod mnogo manje uzbudljivim nazivom – inverter klima. Nema da ga… Prosto nema. To je neobičan izbor neprikazivanja koji je regulator napravio.
Ako građaninu pokažete koliko košta kada jedan kWh električne energije u grejaču pretvorite približno u jedan kWh toplote, a ne pokažete uređaj koji pomoću istog kWh električne energije prebacuje više jedinica toplote iz spoljnog vazduha,vode ili zemlje, vi mu niste pokazali „koliko košta grejanje na struju“. Pokazali ste mu koliko košta jedan od najmanje efikasnih načina korišćenja struje za grejanje.
Toplotne pumpe pritom nisu nikakva egzotična novotarija koja je iznenadila državnu upravu. Republika Srbija kroz programe energetske sanacije subvencioniše njihovu kupovinu. Državni projekti vode podatke o broju ugrađenih uređaja i njihovom kapacitetu.
Toplotna pumpa je dovoljno stvarna da država građaninu daje novac da je kupi, ali nije još dovoljno stvarna da se pojavi u godišnjoj informaciji regulatora o troškovima grejanja. To je loš oblik javnog informisanja.
Peć je efikasna koliko mi kažemo da jeste
Kod drveta je problem drugačiji.
AERS za jeftinije drvo koristi uređaj sa efikasnošću od 65%, a za skuplju varijantu 55%.
Na papiru to izgleda uredno.
U dnevnoj sobi često izgleda drugačije.
RES fondacija se efikasnošću individualnih uređaja na čvrsta goriva bavi mnogo duže nego što postoji ovaj tekst. U našem regionalnom istraživanju Smarter Stoves preneli smo informisane procene da se stvarna efikasnost velikog dela postojećih uređaja kreće oko 30–40%. Istovremeno, 65% je minimalna sezonska efikasnost koja se vezuje za određene nove eco-design uređaje. Na stvarnu efikasnost utiču ne samo konstrukcija uređaja nego i vlažnost drveta, dimnjak i način na koji korisnik loži.
Razlika nije mala. Ako uređaj za istu količinu korisne toplote radi sa 35% umesto 65% efikasnosti, potrebno mu je približno 86% više energije iz goriva. Efikasnost može dramatično promeniti godišnji račun, poredak tehnologija u tabeli, a onda možda i odluku domaćinstva šta da kupi.
Dodatno drvo koje treba spaliti nije samo dodatni privatni trošak. Ono znači i veću potrošnju biomase i, kod starih uređaja i loših uslova sagorevanja, veće emisije zagađujućih materija.
Naizgled privatna odluka proizvodi javne posledice.
AERS, pošteno, kaže i šta ne računa
AERS eksplicitno kaže da prikazani iznosi obuhvataju samo nabavku energije odnosno goriva. Ne uključuju nabavku peći ili kotla, instalaciju centralnog grejanja niti periodično održavanje. To je važna ograda koja je istovremeno i opis problema.
Kada domaćinstvo bira kako će se grejati, ono ne bira samo kubik gasa umesto kilovat-sata struje. Bira opremu. Plaća priključak. Plaća dimnjak, servis, instalaciju, prostor za gorivo. Neke uređaje menja češće, neke ređe. Negde plaća veliki početni trošak i mali račun za energiju, negde obrnuto.
Zato trošak goriva nije isto što i trošak grejanja. A nijedno od ta dva još nije isto što i trošak grejanja za društvo.
Država ne stoji sa strane dok građanin bira nego nalepnice s cenom dira
Mogli bismo sve prethodno rečeno da posmatramo kao tehničku kritiku jedne simpatične godišnje tabele. Dodajte toplotnu pumpu, pronađite bolji prosek, uvedite nekoliko scenarija, stavite toplane i posao završen.
Način grejanja ipak nije potrošačka odluka poput izbora marke deterdženta.
Kada domaćinstvo ugradi gasni kotao, peć na drva ili toplotnu pumpu, ono ulazi u tehnološki izbor iz kojeg se neće lako vratiti naredne decenije. Za to vreme država određuje cene mrežnih energenata, poreze, akcize, uslove priključenja, građevinske propise, subvencije za kupovinu opreme, subvencije energetskim kompanijama, socijalnu zaštitu, standarde uređaja i mnogo toga drugog.
Država, dakle, već veoma snažno uređuje teren na kome se navodno odvija slobodan privatni izbor.
Informacija o troškovima grejanja koju daje je samo još jedan od instrumenata usmeravanja privatnih izbora.
Zato nije svejedno šta državna institucija stavi u tabelu, šta iz nje izbaci i koje pretpostavke predstavi kao prosečne.
Na početku smo rekli šta je potrebno za poštenu i stvarnu konkurenciju između načina grejanja: potrošač mora imati slobodu izbora; mora biti informisan i angažovan, uz transparentne i objektivne informacije o cenama alternativa; priključenje i isključenje sa daljinskog grejanja treba da bude dobrovoljno i jednostavno; a oporezivanje i investiciona podrška ne bi smeli da proizvoljno favorizuju pojedine alternative. Poređenje cena treba da obuhvati ne samo energiju nego i fiksne troškove, poreze, ekološke i kapitalne troškove tokom vremena.
Ako građanima kažemo da biraju, moramo im omogućiti da zaista vide između čega biraju.
Kako bi izgledao pošteniji barometar?
Ne tražimo od AERS-a da zna koliko će se svaka kuća u Srbiji grejati sledeće zime.
Umesto jednog imaginarnog stana mogao bi da postoji jednostavan javni kalkulator sa nekoliko tipičnih nivoa potrebne toplote ili, još bolje, mogućnošću da korisnik unese sopstvenu potrošnju.
Umesto jedne efikasnosti uređaja mogao bi da postoji raspon: stara peć, nova peć, savremeni kotao.
Pored direktnog električnog grejanja morala bi da postoji toplotna pumpa, sa jasno navedenom pretpostavkom o sezonskom faktoru efikasnosti.
Daljinsko grejanje bi moglo da se prikaže kroz raspon ili reprezentativne lokalne sisteme.
Odvojeno bi se prikazali godišnji trošak energije, investicija, fiksni troškovi i održavanje.
A uz sve to bi mogla da stoji i informacija o tome da li država određenu investiciju subvencioniše.
Mogli bismo dobiti mnogo pošteniji prikaz stvarnosti.